Skriveni ćoškovi Istanbula: 3 gostionice, 3 nesvakidašnje priče
Istanbul Tuđi svetovi

Skriveni ćoškovi Istanbula: 3 gostionice, 3 nesvakidašnje priče

Svi smo čuli za tursku kafu. Za lokum, alvu, baklavu, puding pastu, kajmakli, revani, basbous, salep, lokmu… Za te neprevaziđene turske slatkiše koji su na našim prostorima prihvaćeni kao domaće poslastice. Ne znamo da li to ima veze sa onih famoznih „500 godina pod Turcima“ ili je prosto nemoguće odoleti takozvanom turkish delight-u. Istini za volju, Otomani sa svojom vojskom nisu stigli do Beča, Minhena ili Pariza, ali su sa gorepomenutim slatkišima i kafom stigli mnogo dalje .

Istanbul je ogroman grad koji neguje uličnu kulturu življenja. Sve je nekako u pokretu i ispred prodavnica. Tamo se igra tavla, puši šiša, vode ozbiljni ili svađalački razgovori o glupostima. To je istanbulski život. Život gde se male stvari cene. Gde se u njima uživa. Slatkiš je ultimativna mala stvar, i za njih, i za turiste koji opsedaju grad.

Mesta gde se slatkiši služe ima mnogo, ali mesta gde lokum tera na mmmmhm, baklava na uhhhhh, kafa na srk, i nema baš mnogo! To su uglavnom mesta koja prate nesvakidašnje priče. Stara po nekoliko vekova i neugledna, ne privlače previše pažnje, jer eto, prosto nisu nadomak turističkih destinacija, ali jesu nadomak nečeg drugog – duha starog Carigrada.

 

Gostionica Pano (Tarihi Pano Şaraphanesi)

Gradom kruže priče da je Pano kuća vina prvo mesto u Istanbulu gde se od 1898. godine moglo legalno popiti vino. Osnivač je Panajot Pano Papadulos, etnički Grk rođen na teritoriji nekadašnjeg Otomanskog carstva.

turska kafa istanbul gostionica pano

Pre nego što je prodaja vina legalizovana, Pano je krišom prebacivao vino od ostrva Bozđada (grč. ostrvo Tenedos) do Istanbula. Prva mušterija je uvek bio Jervant, stomatolog jermenskog porekla. Tokom jednog od etničkih nemira gostionici Pano je zabranjen rad i u tom trenutku je njen gazda Panajot preminuo od srčanog udara. Ubrzo nakon toga rad nastavlja njegova porodica sve dok posao nije preuzela Jermenka po imenu Emel.

Gostionica Pano je ponovo zatvorena 1987. godine. Nakon deset godina opet počinje sa radom i sve do danas posao vodi Fevzi Bujukerol. Ovde i dalje možete osetiti duh starog vremena, istoriju jednog grada, tragediju etničkih sukoba, ali i pesmu, nadu i optimizam. Nalazi se nedaleko od Taksim trga, na adresi Hüseyinağa Mahallesi, Hamalbaşı Cd. No:12 / B Beyoğlu.

 

Hadži Bekir bombondžinica

Hadži Bekir (Ali Muhiddin Hacı Bekir) je davne 1777. godine otvorio malu radionicu za proizvodnju bombona, ratluka i drugih slatkiša. Ovo je prva, odnosno, najstarija zvanična bombondžinica u Istanbulu i spada u 100 najstarijih kompanija na svetu. Tajna receptura, raznovrsnost ratluka i veliki izbor drugih slatkiša doveli su Hadži Bekira do prestižnog mesta u kuhinji otomanske palate Sultana Mahmuda II.

turski slatkisi istanbul Ali Muhiddin Hacı Bekir

Skoro 250 godina kasnije, sa petom generacijom naslednika, proizvodi Hadži Bekir bombondžinice su pronašli svoj put od palate do sokaka i mahala. Slatkiši su sada dostupni svima: lokalcima, turistima, prolaznicima i ostalim smrtnicima. Možete ih pronaći i na evropskoj, i na azijskoj strani grada, na nekoliko lokacija: Karakoj, Kadikoj, Galata, Tepebaši, Pangalti, Ćaršikapi, Bejolu, Parmakapi i Bahćekapi (prva radnja iz 1777).

Šta sve možete da probate? Za početak ratluke (obične, od ruže, sa mastikom, lešnicima, pistaćima, orahom, bademima, kokosom, od višnje, jagode, narandže, kajsije, limuna, sa cimetom, đumbirom, karanfilićem, od kafe, mente, brusnice, čokolade…), tvrde bombone u svim bojama i ukusima, kurabije, alvu, demirhindi šerbet i mnoge druge dnevne doze šećera.

 

Pržionica kafe Mehmet Efendija

Kurukahveci Mehmet Efendi je još jedna porodična radionica (četvrta generacija) i nalazi se na istom mestu od 1871. godine – odmah pored Egipatskog bazara, na pijaci Tahtakale. Ulica Tahmis Sokağı 66.

turska kafa istanbul mehmet efendi
photo@backpackingistanbul

Od početka do kraja radnog vremena ispred pržionice je uvek, ali uvek, na desetine ljudi koji strpljivo čekaju svoj red. Ovo je u suštini najprijatnije čekanje u redu koje možete iskusiti u Istanbulu, jer se miris sveže pržene kafe provlači kroz čitavu ulicu Tahmis i omamljuje kupce već skoro čitavih 150 godina.

U redu možete videti pripadnike svih slojeva turskog društva, ali i turiste. Kupovina traje u proseku 15 minuta = 14 minuta i 57 sekundi čekanje u redu i 3 sekunde sama kupovina. Kažete koje pakovanje želite, ostavite novac, a radnik vam kung fu potezima koje ne možete ispratiti golim okom pakuje sveže prženu kafu i pruža je umotanu u papirnu vrećicu istovremeno vraćajući kusur. Pored obične turske kafe možete kupiti i caffee espresso, press pot coffee, kakao i filter kafu.

Mehmed Efendija svoj posao diže na potpuno novi nivo. Iako u svemu drže korak sa vremenom, neke stvari ne zaboravljaju jer su srce i duša ispijanja kafe. Zato na njihovoj internet stranici možete naći detaljna uputstva za gledanje u šolju, kao i za perfektno kuvanje kafe. I nećete verovati! Ne mora da provri tri puta.

 

Doprinela Snežana Malić, stanovnik i zaljubljenik u Istanbul.